Momo Kapor, Roman Una, odlomak
| Una ne skida očiju s kaluđera, trudeći se
hipnotičkom koncentracijom da mu ubaci bludne misli u lepo skrojenu
glavu, čija valovita kosa pada na mantiju. Kad god je pogleda, sačekuje
ga jezero pritajene žudnje i vlažne usne koje oblizuje jezikom.
Neskrivena obećanja. Očigledno, taj pogled ga zbunjuje i on bledi. Prsti
mu podrhtavaju (više nije onako odmeren i gospodstven kao na početku
predugog ručka, koji još traje mada je već uveliko prošao dan, a tama se
spustila nad dolinu), ali nešto ga vuče da je još jedanput pogleda i da
se uveri da možda greši, da je to sve proizvod zabune njegove vrele
krvi. "Kako bih se menjao sa ovim živahnim gradskim čovekom, kad bi to
bilo moguće, što slobodno vodi sa sobom i svoju devojku (očigledno je da
nisu bračni par), kako bih se samo menjao večeras! Izmoliću sto očenaša
da me izbave od lukavog!"
"Kako bih se samo menjao sa ovim mladićem" misli profesor, "za njegov
asketski život u nekoj ćeliji belih zidova, gde bih, najzad, mogao da na
miru saberem svoje rasute dane i da ih ponovo slepim u celinu pomoću
tišine i osamljenosti; da ustajem sa suncem, čitam, okopavam posle svega
svoj vrt kao Candide, da pijem svežu izvorsku vodu, hranim se biljkama
bez pesticida... Zavidim mu na skrušenosti i skromnosti. Kako je on
daleko od elektronske gužve, od ambicija, zavisti, prežderavanja,
bludničenja, koje se podrazumeva posle dezerta i didžestiva, izvan
večite besmislene trke i neizvesnosti..."
"Kako mu zavidim," misli kaluđer "na ovoj devojci - đavolu, koja me
iskušava u mojoj nesreći i posećuje noćima u postelji, tražeći da je
uzmem!"
"Kako bi bilo dobro sa obojicom!" - misli Una, menjajući treću kasetu. -
"Jedan koji je rafiniran, i drugi divlji; sa njima bih bila potpuna, a
još potpunija kad bi se, možda, našla i neka žena! Bilo bi super!"
Iguman Dimitrije ne učestvuje u razgovoru za stolom. Kad ga nešto
zapitaju, on se izvine; kaže da mu je sluh jako oštećen. Povremeno,
izdaje zapovesti starici i Muti, koji poslužuju. Piletinu jede narodski,
prstima, i briše se kockastim ubrusom.mladi kaluđer otmeno barata nožem
i viljuškom, kao da mu nije do jela. Mada, očigledno, prezire
priprostog igumana, ne može da sakrije da je počašćen što je pozvan za
svećanu trpezu sa ovim uglednim gradskim gostima. Reči, samo reči,
reči...Ovi ljudi što tako vešto obrću i melju učene reči, nikada neče
spoznati suštinu Boga. Oholi su i stalo im je da nadmudre jedan drugog.
Uni se spava. Opio je planinski vazduh i ružičasto manastirsko vino iz
starinskih čaša. Razgovor polako zamire. Ljudi za stolom tonu sve češće u
oaze tišne. Iguman spava na stolici, glave zabačene na naslon, pa
govore polušapatom da ga ne probude. Povremeno, on se trgne, pogleda
svoje goste, pa opet zapadne u starački polusan, lagan kao mrena.
Profesor govori gadeći se sve više reči: zašto od svega, po svaku cenu,
praviti sistem? Njegove teorije, na koje je kolko do juče bio ponosan,
odjedanput gube svaku vrednost pred licima ovih poštenih sveštenika,
izgubljenih u jednom od poslednjih bastiona pravoslavlja, niz čije se
zidove cede vosak, vlaga i vreme.
Uni telo klizi niz stolicu; ona sada gotovo leži, nudeći vrhove svojih
dojki pod providnim, mrežastim puloverom pogledu mladog kaluđera. "Taj
prokleti, široki sto! Još samo malo i mogla bih da ga dodirnem čizmama
da nije tako daleko. Baš me zanima kako bi to primio?"
Sada više nema govora o povratku; dok su oni sedeli i pričali, spustila
se neprozirna magla kakva katkad iznenada obavije ovaj kraj. Moraće da
prenoće. Hvala Bogu, u Konaku ima dvadesetak soba. Služavka će im
pripremiti postelje. Ovde se, na žalost, rano leže, kaže iguman
Dimitrije, koji se probudio; leže se, naime, sa prvim mrakom, a ustaje
sa petlovima.
Soba je hladna, plahte grube i mirišu po nekim travama. Svlače se i
dodiruju, osluškujući govor domaćina i njegove korake po popločanom
hodniku. Profesorova ruka je na golom Uninom stomaku, prsti na rubu
čestara. Vole se. Žmureći, Una zamišlja svog kaluđera na profesorovom
mestu. - Daj, jače, jače!-jeca i cvili. - Sada mirno. Stani! Ne,
prekidaj! - Profesor zamišlja Unu kako zamišlja kaluđera umesto njega i
sveti joj se. Ja sam, ipak, profesionalac, dete! Samleću te, da znaš! Je
li ti lepo? Oh, jeste, jeste. Da, da, da, da!
Kaluđer čuje prigušene krike dok u postelji, po ko zna koji put,
prelistava luksuzno izdanje Borisa Godunova, poklon upravnika
Bogoslovije za "odličan uspeh i primerno vladanje u školskoj 1978/79.
godini. Zagorsk."
Još samo ovo poslednje predanje
I letopis će biti svršen moj.
Ispunih dužnost Bogom danu mi...
- Sad ovako! Okreni se...Tako. Je li ti dobro?
Ne odredi me Gospod uzalud
I ne nauči veštom pisanju
Da budem svedok mnogih godina,
A duhovnik će nekad revnjivi
Pronaći ovaj bezimeni trud...
- Misliš da je kupatilo desno? Gde? Odmah iza onih vrata?
- Ogrni se nečim.
- Zašto? Svi spavaju...
...pa uljanicu ko ja užeći
I stresti s knjiga prah od vekova,
Prepisivati istu reč,
Da pravoslavni sete se unuci
Sudbine drevne roda ruskoga...
- Hej, hladno je! Pokrij nas...
- Tiše, sve se čuje!
Kaluđer Pavle sad kleči u uglu ispod krsta i moli se Gospodu, da ga
oslobodi iskušenja. Doktor Drašković hrče. Čuju se sove i psi. I neki
noćni avion kako grmeći preleće planinu.
| |
|
|
